.

.
Синтеза. Прототип "Васељенских новина"

четвртак, 18. јун 2015.

Највеће насеље Хазара

Министарство културе није прихватило да налазиште код Бачке Паланке предложи за листу светске културне баштине. Општина одлучила да само позове међународне стручњаке

Хазарска гробница (Фото архива Р. Бунарџић)
Бачка Паланка – Председник општине Бачка Паланка Александар Ђедовац затражиће од Унеска да пошаље стручњаке који би обишли Хазарску некрополу код Челарева, и донели суд о вредности овог археолошког налазишта, које крије податке о једној у заборав потонулој цивилизацији.
На овај потез Ђедовац се одлучио након одбијања Министарства културе да Хазарску некрополу предложи за Унескову листу светске културне баштине, чиме је, како наводи, „Министарство извршило недопустив атак на Републику Србију и њену културну баштину, али и на Бачку Паланку и њене становнике, који желе да сачувају и одбране ову изузетну културну вредност“.
– Оваквом одлуком настављено је спровођење својеврсног културног геноцида, када је у питању археолошко налазиште Хазарска некропола, који је започет деведесетих година прошлог века. Тадашњи немар могао би да се оправда страхотама грађанског рата у бившој Југославији и санкцијама које су најмоћније државе света увеле Србији, али допуштање да у 21. веку пропада благо од непроцењиве вредности ничим не може да се објасни – истиче Ђедовац.
Председник општине Бачка Паланка пита „како се може разумети то што Министарство културе ни на који начин не жели да узме учешће у откривању нових доказа о светској историји“ и због чега се „не уложи напор да се једној приватној фирми, која је узурпирала простор налазишта, онемогући да археолошке артефакте одвози камионима и продаје на тоне“. Зар није скандалозно да хазарски гробови нестају за само 80 евра по приколици?
– Вапај општине Бачка Паланка да се спречи даље пропадање овог важног археолошког налазишта, и поново покрену истраживања не сме бити угашен потезом пера неког чиновника. Доносећи решење којим се Хазарска некропола проглашава недостојном за листу Унеска, Министарство културе поништило је и вредност „Хазарског речника“, који је после „Горског вијенца“ највише превођена српска књига у свету – истиче Ђедовац.

Бунарџић и Ђедовац на локалитету (Фото М. Мијушковић)
У Бачкој Паланци су одлучили да учине преседан и обрате се директно Унеску, како би стручњацима ове организације указали на откривене артефакте и потенцијале налазишта, а позваће и америчке, руске и израелске институте за хазарологију да заједно одбране благо које нестаје из дана у дан. Обнављање истраживања, кажу, требало би да доведе и до подизања међународног угледа Бачке Паланке, Војводине и Србије. 
Нерешени имовински односи
У одговору на захтев из Бачке Паланке, Министарство културе се позвало на мишљење Републичког завода за заштиту споменика културе да не постоји основ да се археолошко налазиште предложи за листу светске баштине. „Иако се универзална вредност откривених налаза може препознати, опште стање налазишта, имовинско-правни односи и структура управљања нису регулисани“, наводи се у допису Министарства. Општини Бачка Паланка је препоручено да „започне решавање имовинско-правних односа катастарских парцела налазишта као основни предуслов за развијање туристичких делатности и обезбеђивања могућности да се обаве комплетна археолошка истраживања“.
Највеће насеље Хазара
Археолози тврде да је код Челарева у општини Бачка Паланка 1970. године откривено највеће насеље Хазара на свету. Насеље несталог, готово митског народа, бројало је око 30.000 становника, што одговара броју житеља данашње Бачке Паланке. Према досадашњим археолошким сазнањима, гробље се простире на око 100 хектара. Истраживања која је водио археолог Радован Бунарџић су конзервирана средином деведесетих године због недостатка новца.
М. Мијушковић  објављено: у Политици,  18.06.2015.

субота, 13. јун 2015.

НЕДОСТИЖНА КЊИГА , ЗОРАН М: Мандић


За рубрику КЊИГА ЗАУВЕК

            Мало је књига, чак и оних међусобно повезаних у начинима трајања, визије, страсти и технике писања, које су, уз сво поштовање: Библије, Сревантеса, Шекспира, Кафке, Борхеса, Чехова, или Рембоа, остале да трају еx анте, као што је то учинио, и чини роман, БРАЋА КАРАМАЗОВИ Фјодора Михаиловића Достојевског. И, ево после толико година: живљења, читања и писања – остао сам у непромењивости тог уверења, у вери да су БРАЋА КАРАМАЗОВИ најбоље написана историја о Богу и човековој судбини испричаној језиком вирова његових недоумица, патњи и надања. Породична сага Карамазових, само је вешто имагиниран пример повода из «породичног албума»  људске цивилизације кроз који је Достојевски на волшебан начин умрежио невидљиве слојеве рада и пулсација теза и антитеза у распарчаним и изолаваним основама људског живота. Фокусирајући, поетички маестрално ликове њихових фигура Достојевски је на сцени различито постављених филозофских, историјских и психолошких интерпретација онтолошких и емоцијоналних нарација и тема феномена братства и антрополошке околине Карамазових, оркестрирао и феноменолошку историју мотивација, са освртом на човекову тежњу ка универзалном, а све то у нади о постојању једног јединственог света. Мора се признати да је један такав роман могао да напише само велики мајстор логике и писац чијој општој умности нису недостајале слике представа о хомо дуплексу и његовим психолошким, филозофским и религиозним оклевањима и сумњама. Зато је ова књига и једна од најтечније написаних историја о антиподима склоним субјективизацијама понашања, како осећања богобојажљивости, тако и испољавања: језика, гестова и гримаса у богохуљењу. Иако је, многим заналцима и тумачима књижевности промако увид у чињенице судбине митова са којима књижевност безрезерво послује, мора се уважити допринос Достојевског у најсугестивнијом утемељењу и историје митова лавиринта и огледала, који заводе и запречују дубоку комплексност људске душе и човекове недовољно нормиране подсвести. Та историја је у правом смислу речи и повест психолошке анализе, годинама након Достојевсковог књижевног битисања, поткрадане и руиниране тезама Фројда и његових заговорника.  

Лепа шанса за све?

КОНКУРС ЗА ГОДИШЊЕ НАГРАДЕ (8. мај 2015.)

Лепа шанса за све Српска Краљевска Академија научника и уметника ће први пут од ове године додељивати три своје највише награде, и то сваке године, зависно од тога колико има кандидата достојних да понесу ова највиша признања. Овим путем Академија СКАНУ расписује КОНКУРС За доделу посебно вредних медаља 1. Златна Медаља „Никола ТЕСЛА“ за најуспешнија […]

МОЛИТВЕНА РЕЧ И ЛИК СВЕТОГА САВЕ / Јован Пејчић

(одломак из најновијег издања антологије Јована Пејчића

Приону душа моја*

молитве светога Саве : молитве светоме Сави)



МОЛИТВЕНА РЕЧ И
ЛИК СВЕТОГА САВЕ

Свој почетак српска молитва има у Светом
Сави, и сву висину, сву лепоту достиже она
већ са Светим Савом. Што је тада и што је са
таквом снагом кренуто, до данашњег се доба
није прекинуло.
Mолитвена књижевност сеже, дакле, у сам искон
српске писмености.
Као у житијима и летописима, похвалама и записима,
хроникама и родословима, службама и канонима, тако
се и у молитвама сачувала духовна, свештена, владарска,
морална историја српског народа, и у њој, кроз њу, њоме
– живот, дело и дух Светога Саве, „првог архиепископа
и наставника и учитеља и с Богом просветитеља својег
отачаства“, највећег српског проповедника мира и љубави
међу људима и народима.
Исписана узвишеним, празничним језиком, ова молитвословна
историја плете се, кроз векове, све од самих
вапаја и завета српских – Господу и угодницима његовим,
светима света и српским светима, истини и правдољубљу
Божјем и човечјему.
Прву реч свете историје српскога народа саставила
је и украсила рука Светога Саве и, отад, не престаје ова
историја том руком, њеним немиром и лепотом крстоносно
да се исписује.
Аскет и мудрац, проповедник народне вере и првопрестолник
црквени, државник и ктитор, миритељ
завађених и заштитник убогих, законодавац и
просветитељ све српске земље – уистину, све
чега се Свети Сава у своме животу на земљи дотакао,
или о чему је мислио, што је чинио или о чему је сањао,
постајало је темељ, искра неугасива, благородни корен.
Двојица из реда највећих српских уметника речи знају
зашто је тако, и зашто другачије није могло и не може
бити – Црњански и Дучић.
Сводећи мисли о Светом Сави и његовом значају за
свеколику веру и повест, просвету и културу српску, за
постојање и опстајање Србиново „на земљишту увек
крвавог и вечно немирног Балкана“, Милош Црњански је
овако одредио величину и овако објаснио неупоредиво
зрачење Савине личности:
Од њега почев, и његовог доба, слика Српства на Балкану пуна
је нашег дивног неимарства, зелених и модрих, надземаљских
светлости нашег црквеног сликарства, трептавих пламенова
жижака, крај којих бдију, у ноћи, писци црнорисци, ученици
белог Хиландара, величанствених појава средњовековних
ктитора, владара просветитеља и светитеља, чије руке допиру
до Сирије и Синаја, дижући болнице и оставив траг једне
светле, средњовековне српске културе.
Спис који је настао на седам векова од Светитељеве
смрти, Црњански завршава речима:
Савина легенда и Савино дело […] остаће највеличанственије
и најузвишеније што нам се рађало, кроз таму векова, на горком
тлу Балкана, да нас својим зрацима из прошлости увек обасјава.

Некако у исто време ходио је Јован Дучић стопама
Христовим пут Јерусалима, кроз „пустињу Јудејску“, са
Зрачном сликом Светога Саве у души, пун унутарњега
поноса:
Српски Свети Сава, велики печат наше историје, јесте, по
чистоти и непорочности његове личности, и по лепоти и обимности
мисије, и по државничкој продорности и стварању, једна
од највећих фигура европског XII века, богатог у мистицима,
века светог Бонавентуре и Дантеа. Зато сам, поред Христа,
мислио често овуда и на овог његовог српског изванредног
светитеља. Он ме је пратио целим путем. Био је можда први
од свих Срба који је овуд прошао својом краљевском ногом.
Све што данас овде блиста на сунцу вечности, огледало се у
плавим немањићким очима, очима тог нашег мудраца и писца,
политичара и светитеља, без којег вероватно наша херојска
нација или не би данас уопште постојала, или бар не са њеним
данашњим овако изразито расним одликама.
Ниједан народ није имао заслужнијег човека. А потпуније,
отменије, чистије и поноситије личности мислиоца, и мистика,
не налазим нигде другде.     (одломак из предговора)
______
 CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд

271.2-36:929 Сава, свети(082.2)
821.163.41-82
ПРИОНУ душа моја : молитве светога Саве :
молитве светоме Сави : (1207-1969) : антологија /
[приредио] Јован Пејчић. - 1. изд. на српском језику.
- Београд : Тендуро Менаџмент, 2014 (Вршац :
Тули). - 144 стр.; 21 cm. - (Едиција Око / Тендуро
Менаџмент ; књ. 8)
Антологијски избор. - Тираж 500. - Стр. 9-11:
Молитвена реч и лик светога Саве / Јован Пејчић. -
О аутору антологије: стр. 75-76.
ISBN 978-86-88873-26-0 (брош.)
a) Сава, свети (око 1174-1235)
COBISS.SR-ID 212230412

__  Издавач
Тендуро Менаџмент доо
Станоја Главаша 15/1, 11060 Београд
Тел: 011 303 43 17, Моб: 064 102 80 43
www.magelanpress.rs, office@magelanpress.rs
       ...
Књига представља ванредно вредну антологију текстова и илустрација посвећених Светом Сави. Молитве Светога Саве и молитве Светоме Сави у овој антологијској збирци представљај у текстове који су забележени последњих 800 година.
Свој почетак српска молитва има у Светом Сави, и сву висину, сву лепоту достиже она већ са Светим Савом. Што је тада и што је са таквом снагом кренуто, до данашњег се доба није прекинуло. Молитвена књижевност сеже, дакле, у сам искон српске писмености. Као у житијима и летописима, похвалама и записима, хроникама и родословима, службама и канонима, тако се и умолитвама сачувала духовна, свештена, владарска, морална историја српског народа, и у њој, кроз њу, њоме живот, дело и дух Светога Саве…
2014
Броширани повез
ћирилица
21 цм, 141 стр.

http://www.knjizara.com/Prionu-dusa-moja-Jovan-Pejcic-21378

Руина Белог двора!!


 Таваница у помоћној кухињи
Таваница у помоћној кухињи     НЕКАДА место за дивљење, Бели двор на Дедињу, сада је руина. Кров прокишњава. Делови фасаде отпадају. Зидове, али и вредне уметнине и намештај једе влага. Двор већ шест година нема грејање, исто толико је без воде. Због небезбедних инсталација струја је искључена, ради само неколико сијалица. Уколико се ништа не предузме, ово здање ускоро неће смети да се користи.
- Тужан сам док гледам како наша кућа пропада - поверио нам се престолонаследник Александар Карађорђевић. - Питам се колико ће коштати реконструкција двора, када све у њему пропадне!? И да ли ће уопште бити могућа!?
Осим неколико просторија у приземљу, унутрашњост зграде је у тако срамном стању да није за приказивање. Многе просторије нису безбедне за боравак. Шест година у Белом двору нико није спавао!
- Последњих 60 година готово да ништа није рађено на згради - говори Никола Станковић из Канцеларије престолонаследника Александра Карађорђевића. - Они, који би требало да воде рачуна о овом споменику културе, као да су га заувек напустили.
Откако су се Карађорђевићи вратили у ово здање, финансирање његовог одржавања предмет је многих расправа и политичких игара. Новац се "преливао" и расипао у време када су на власти били "монархисти", а чим су отишли финансирање готово да је прекинуто. Док су се раније трошили милиони евра, ове године из републичког буџета добиће 34 милиона динара.
Подстанари Карађорђевићи тврде да је тај новац довољан за чишћење и ситне поправке, а не за реконструкцију која је хитна и неопходна.
- Буџет је све мањи, а проблеми све већи. Влага и мемла видљиво прете уметнинама. Забринути смо за опстанак вредне уметничке збирке - каже Татјана Бабац из Канцеларије. - Слике се смештене у две просторије које се не греју. Реч је о веома вредним делима, од којих су нека нулте категорије.
Уз комоду са књигама, у библиотеци, избија влага. На полицама су вредна дела од 17. века, па до наших дана.
- Влага је уништила многе књиге - прича Татјана Бабац. Бели двор је много запуштен. Кроз кров од белог стакла буквално лије вода у један од салона, коју запослени у кишним данима све време скупљају. У подруму је влага појела таваницу, из које вире даске, и зидове, који се круне. Парни котао за грејање је зарђао, а његове цеви су пред пуцањем. У приземљу, у Златном салону, главни стубови су попуцали. У краљевским апартманима малтер са зидова отпада. На улазу су попуцали стубови, део крова се урушио, јер зграда тоне и криви се.
- Највећа штета је неодржавање - објашњава Александар Марковић, шеф обезбеђења. - Некада је о дворском комплексу бринуло стотинак људи, а сада је овај посао пао на нас неколико.
Влага и трулеж су нагризли прозоре и врата која воде на терасу. Светларник је сив и прљав од трулежи која је захватила зидове и од рђе на крову.
У последњих десет година за одржавање дворова из републичког буџета је дато нешто више од 7,7 милиона евра. Тај новац је потрошен на текуће одржавање, плате запосленима, изложбе и књижевне вечери, али не и за реконструкцију.
ОГРОМНО ИМАЊЕ
Дворски комплекс налази се на врху Дедиња. Окружен је шумом и простире се на површини око три пута већој од Калемегдана или 268 фудбалских терена. Када се уђе у комплекс прво се примети огромна шума, односно парк.
- У време док је дворски комплекс користио Јосип Броз Тито огромно имање уређивала су 33 баштована. Исти тај посао сада ради само њих троје - прича Бабац.
ДРЖАВА ВРАТИЛА ДУГ
Пре извесног времена процурила је вест да Карађорђевићи само за струју дугују више од шест милиона динара. Радници Електродистрибуције у овом случају нису поступили као према осталим грађанима, којима због много мањих дуговања свакодневно секу каблове.


- Проблем је решен - каже Никола Станковић. - Ушло се у репрограм, а и држава је у међувремену вратила новац Карађорђевићима. Они су, наиме, уместо да плате струју, дали новац за сахрану четворо Карађорђевића на Опленцу. Држава им је тек недавно тај новац вратила.




Црни дани Белог двора | Репортаже | Novosti.rs