Translate

О Сабирању Целокупних Дела Бела Тукадруза

О Сабирању Целокупних Дела Бела Тукадруза
Више и детаљније - Апел Листу Заветине+је потребна новчана помоћ за штампање Целокупних дела Белатукадруза како би те књиге доспеле у народ и културу за које су и писане. А преко њих и у свет! ______________________________________

Укупно приказа странице

Претражи овај блог

ПРУГА 47

ПРУГА 45. УПОРЕДНИКА

Пруга 45. упоредника
ПРУГА Бордо -Лион - Милано - Загреб - Београд - Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - прелаз пре Дунава на Ђердапу - Одеса

петак, 27. новембар 2015.

Брана терору Исламске државе, који би могао да се обруши на Њујорк је - мафија

БРАНА терору Исламске државе, који би могао да се обруши на Њујорк је - мафија. Син једног мафијашког боса изјавио је, пренели су западни медији, да је у обављању овог задатка братија којој и сам припада, успешнија од полиције.
Ђовани Гамбино, син Франческа Гамбија, изнад ког је чувени криминалац Џон Готи, каже да мафија штити комшилук од екстремиста. "Мафију прати лоша репутација, али велики део тога је незаслужен", оцењује Гамбино, у саопштењу после терористичких напада у Паризу.
- У животу постоје добре и лоше стране свега - вели Ђовани Гамбино. - Експанзија глобалног тероризма даје мафији шансу да покаже и докаже своју добру страну.
Гамбино је оценио да су Еф-Би-Ај и остале безбедносне службе у САД ограниченог домета кад је тероризам у питању и да често закасне, или не успеју да сагледају комплетно стање ствари. "Свет је данас веома опасан, али Њујорчани чији су суседи Сицилијанци, или с њима спрегнути, могу да се осећају потпуно безбедни", закључује Ђовани Гамбино.
Овај мафијашки син обећава да ће заштитити грађане од екстремиста и терориста, "посебно од бруталне, психопатске организације која себе назива Исламском државом".
РАЗЛОЗИ
ЂОВАНИ Гамбино објашњава да ИД страхује од сицилијанске мафије, због чега терористичке ћелије нису основане на Сицилији и Италији, где нису забележени ни терористички инциденти.


Брана терору Исламске државе је - сицилијанска мафија! | Свет | Novosti.rs

четвртак, 26. новембар 2015.

Из најновијег рукописа за Лукића / Нада Петровић

Стопу по стопу ћутке

Корак по корак
кроз пустињу и пустару
кроз гладне године које се ређају
крај пресушених извора крајпутних
засути кишом куршума
тучом из ведрог неба
очима испраним од суза
душом неутешном и рушном
наручја празних сањамо јаук из сепета
и мач над главом који се клати
трзамо се у сну и загледамо у сенке
те стоглаве крвопије и душеваднице
како се домунђавају
како нам и тај један једини пут
обрушавају и урушавају
како реже и режу реч као да је колач славски
а славу и преславу заборавили
обневидели од безверја и неверице
скидају маске као да не знамо
да испод сваке од њих не постоји лице
но рачвасти језици којим палацају

Стопу по стопу ћутке
тишина одјекује трагом бескућника
постасмо скитнице и успутници
који на путу ка гробљу завиде мртвима
а за то време кости се под земљом преврћу
и шкрипе и шкргућу и хтеле би да смоницу разгрну
да нас пригрле и заштите и склоне од злотвора
и слепаца који нас у нове безданице воде
као да нам није доста јама и кама
цео нам живот оде а ми и даље корачамо.


Четерес и прве

Док су у срце, у лице, у длан,
веровали смо покривени дном,
да је коначно паду дошао крај,
да се стид може носити као самар.
Жив се човек на све навикне,
ал' сада кад дође на ред погача и со,
кад пљунуше у сузе и крвави зној,
сећам се баба Цоле која говорише
последње речи свог човека
пред стројем четерес прве
„ Леба вам се и со огадио...
Кажите ми бар што“

Да се пробудимо 

Јесу ли нас то заборавили
Свеприсутни и Свезнани?
Докле ће ова ноћ да траје?
Отегла се ко гладна година.
Огласише се и први и други петлови, а не свиће?
Погасише се све звезде и на крају Звезда Даница,
а ниоткуд ни са које стране ни трун видела,
пекари давно сручише потквас у наћве,
до сад им је прекипело на све стране,
теста до колена, до струка, до грла,
удавиће се у соли, брашну и води
док први зрачак падне на суварке
и скине росу, кресивом и кременом да ужагре искру,
пламичак да лизне шушку, цепљике и треске,
да набацају чамовину и огањ да подјаре,
лопови се давно скрасили у својим кућама,
ноћобдије и снохватачи куњају крај огњишта,
сове се трећи пут враћају из лова и изнова иду,
слепи мишеви прогледали на оба ока,
загледају у неверици куће које посташе пећине,
неко из даљине довикује, само одјек чујемо,
„Сунце вам калаисано, докле ћете да мртвујете,
будите Јутро, пробудите га, да се пробудимо.“



Изгубљене речи

Видех очи и у очима смрт
као што сада тебе гледам
и она ми покaза пут
куда да кренем док се враћам
и видех прст као стрелу
која у гледац гађа
да обневидела кренем
и слепа стигнем,
а би ноћ ко ова сада,
ноћ заборава.
Оглувех тада од тишине
па ни ову садашњу не чујем,
постадох кљаста међ кљастима,
и постах саката међ сакатима,
изгубљена у речима изгубљеним.

субота, 21. новембар 2015.

Заборављена књижевница, Доситејева наследница , Јулијана Радивојевић:

Да није сачувано писмо адресирано на словачког књижевника и поборника панславизма Јана Колара, Јулијана Радивојевић би можда сасвим пала у заборав. Овако је о српској песникињи из прве половине 19. века, првој после прве - Еустахије Арсић, остао бар тај скромни запис и подсећање на још једно женско перо из времена када је оно било изузетак, а не правило.
Јулијана је рођена 6. јануара 1798. године у Вршцу, као ћерка Јована и Саре. Отац јој је био угледни представник српског грађанства у Банату, саветник магистрата и управник српских школа. Нажалост, ни он ни његова супруга нису дуго живели, па је бригу о једанаестогодишњој Јулијани преузео њен ујак Александар Нако, пореклом Цинцар. То је значило пресељење у Беч и школовање током којег је девојчица готово заборавила матерњи језик. Када се 12 година касније враћала из Беча преко Пеште, упознала је Максу Радивојевића, кројачког мајстора, који јој je 1821. постаo супруг. Стеван Радовановић у делу "О знаменитим Српкињама 19. века" наводи писмо, које је она писала Јану Колару, о новом животу на пештанском тлу:
- Овде сам се упознала са српским књигама и писцима, а читала сам нарочито с неизрецивом радошћу дела Обрадовићева и почела тог омиљеног ми писца издалека и имитовати.
Фасцинирана Доситејевим ликом и делом, прихватала је просветитељске идеје и тражила начин да их пренесе на народ. Зато је у Пешти 1829. године издала књижевни алманах "Талију", објаснивши разлоге због којих то чини. Посветила га је "милом роду србском" желећи да га приближи просвећенијим европским, а мотив је, како је записала, пронашла у раду учених Срба. Замолила је читаоце да буду благонаклони, да не очекују нешто премудро, јер она није била много упућена у науке, али је била вешта са прозом и стихом. Овај ауторски алманах је издат само за једно годиште, због чега није могао да парира сличним публикацијама тог времена, али су критичари у "Талији", ипак, запазили Јулијанин особен лирски сензибилитет. У неким текстовима приметили су аутобиографске исповести, јер је причом о младој удовици, која после мужевљеве смрти вредним радом успева да прехрани двоје деце, индиректно признавала сопствене муке. У стиховима је стално била присутна њена жал за супругом. 
ЈАН КОЛАР ЈОЈ ПОСВЕТИО СОНЕТУ СВОМ делу "Словенске кћери", Јан Колар јој је 1832. године посветио 25. сонет. Јулијана му је у писму писала о свом животу и како је поред радова објављених у алманаху, написала још много дела, песме на 14 табака и један моралистички текст. По објављивању, то писмо је постало основни извор информација о овој знаменитој српској песникињи.


Јулијана је оцењена као самоука жена, али се у њеним радовима видело да је много читала. Одушевљавали су је мудри људи, па је написала три оде посвећене знаменитим личностима. У првој је исказала дивљење епископу будимском Стефану Станковићу, поредећи га по мудрости са Платоном, а по говорничким вештинама са Цицероном. Друга ода је посвећена доктору медицине Михаилу Мокошињи, који ју је два пута спасао смрти, а поредила га је са Хипократом, док је у трећој славила Доситеја Обрадовића. У делу "Добар совјет" је говорила да би мајке требало да васпитавају синове да буду добри, благодарни, човекољубиви и умерени, док је жени приписавала прилично патријархалан положај. Критичар Стеван Радовановић је записао да њен алманах подсећа на књиге њене претходнице, Еустахије Арсић, јер су обе биле под утицајем Доситеја Обрадовића и желеле да поуком помогну свом народу. Писале су о неопходности образовања жена и значају одгоја девојака. А своју реч је дао и Данило А. Живаљевић, оценивши да у Јулијаниним песмама има више поезије него у радовима Милице Стојадиновић Српкиње. Док је Еустахија по њему била више космполиткиња но Српкиња, Јулијана је у своју поезију уносила више националног осећања.
Њена дела су значајна, пре свега, зато што их је писала на чистом народном језику, али је опет недовољно била заступљена у историји српске књижевности. Ово име је последњи пут регистровано 1836. године, и то на списку претплатника на књигу "Тројесестарство" Симе Милутиновића. Радовановић наводи да је о Јулијани писано мало, мање него о другим нашим поетесама:
- Чак ни у понеким календарима или часописима који су, крајем 19. века, покушавали да бар саставе списак свих Српкиња које су се књигом бавиле, не налазимо њено име. Чак ни уредништво "Јавора" које је, 1891, успело да наброји више од сто и четрдесет имена "женскиња које се окушало пером порадити на пољу које иначе само мушки обрађују", није у том списку поменуто име Јулијане Радивојевић. Тек ће 1958, Крешимир Георгијевић указати на ову Доситејеву поштоватељицу и прештампати у "Ковчежићу" њену песму "Спомен Доситеја Обрадовића".
Не зна се где је касније живела ни када је умрла Јулијана Радивојевић.



Јулијана Радивојевић: Заборављена књижевница, Доситејева наследница | Прича о... | Novosti.rs

четвртак, 19. новембар 2015.

Апис: "МОЈА ПОСЛЕДЊА ВОЉА....



САЗНАВШИ од пуковника Милана Дуњића, команданта места у Солуну, пре подне 11. јуна 1917. по старом календару (24. јуна по новом), да је пресуда постала извршна и пошто је упутио телеграмима Александру и краљу Петру молбе за помиловање, пуковник Апис се у току дана припремао за смрт. Написао је своју последњу вољу - тестамент. Затим је написао опроштајно писмо своме сестрићу у Француској. Средио је своје хартије и од њих направио засебан завежљај. Уредио је своје личне ствари. Припремио је преобуку и одело у коме је желео да буде сахрањен и за то је изабрао нову, суру, летњу блузу, коју дотле није носио. По обичају својих предака и пуковник Апис желео је да буде сахрањен у новом оделу.
Као ни његови другови, пуковник Апис није знао да је питање помиловања пре његове молбе, већ било решено, као што није знао ни да се већ увелико чине припреме да он, Вуловић и Малобабић буду стрељани, па иако је био спреман, да сваког тренутка пође у смрт, он je последња два дана свога живота провео у нади, да ће му живот ипак бити поштеђен.
СИГУРНОМ руком, читко, на целом табаку писаће хартије пуковник Апис је написао свој тестамент, који је назвао својом последњом вољом и која гласи:
"МОЈА ПОСЛЕДЊА ВОЉА
И ако осуђен од оба суда па смрт и лишен милости Круне, ја умирем невин и са убеђењем да је моја смрт била потребна из виших разлога Србији. Из овог мог убеђења потиче и моја душевна мирноћа, са којом очекујем свој последњи час. Нека Србија буде срећна и нека се испуни наш свети завет уједињење целог Српства и Југословенства, па ћу и ја и после своје смрти, бити срећан и блажен, а бол, који осећам што ћу од српске пушке погинути, биће ми лакши, у уверењу, да је та пушка управљена у моје груди, ради добра Србије, ради оног добра Србије и Српског народа, коме сам ја био посветио цео свој живот. У том своме раду, ја сам можда и шта и погрешно учинио, можда сам се нехотице огрешио о даље интересе Србије, али радећи, ја сам и грешио и ако никад свесно, већ увек убеђен, да радим само за добро Србије. Нека ми се опрости за по неку такву погрешку, бар нек ми опросте Срби, а ја ћу се молити Богу, да ми Он своју неисцрпну милост подари.
Са својим стварима и имовином чиним овај распоред: Новац који после моје смрти остане молим да се пошље мом сестрићу Милану Живановићу, ђаку избеглици у интернату "Grand Lycee neuf" у Ници,
Коња Блихера, молим да се прода држави, првенствено, и да се новац добијен од продаје пошље такође мом сестрићу Милану Живановићу у Ницу. Коња Звездана који је престарео, остављам на увиђавност оних, који имају надлежно право да реше да ли је тај коњ још способан за службу или не. Ако је способан за ма какву службу, онда га уступам радо држави, а ако није молим, да се убије.
Све остале ствари остављам да се поделе нашој избегличкој сиротињи. Конзерве, дуван и уопште оно што је за јело молим, да се подели војницима жандармима, који су ме чували у затвору, уместо подушја.
Мој џепни сат, успомена и поклон од мога зета Живана Живановића молим, да се пошаље мом сестрићу Милану Живановићу за успомену.
То је моја последња жеља и воља.
Молим, да се и ова моја последња жеља, по извршењу, пошље, моме сестрићу Милану Живановићу у Ницу.
ДИМИТРИЈЕВИЋ ЈЕ ЗНАО КО ЖЕЛИ ЊЕГОВУ СМРТПУКОВНИК Апис је знао да Александар жели његову смрт, знао је да и Пашић и Протић желе да се ослободе њега, његовог и његових другова утицаја у војсци, политици и у друштву. Знао је да се ради тога Солунски процес води у пуној сагласности шефова радикала са Александром и његовом непосредном околином. Али поред свега тога пуковник Апис није могао у свом безграничном родољубљу претпоставити и мислити, да су они способни за злочин и издају народне борбе за ослобођење и уједињење, како је он сматрао осуду, а поготову стрељање људи Сарајевског атентата од стране српских судова и власти. Уопште, а нарочито у вези са Солунским процесом, који је био питање унутрашње политике Србије.
11 Јуна 1917 год. Драгутин Т. Димитријевић Апис у Солуну"
ПРЕД судом, кад су се 27. марта - 9. априла 1917. појавили оптужени Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић, да су извршили атентат на Александра код Острова 29. августа - 11. септембра 1916, по повратку из суднице у затвор пуковник Апис рекао је капетану Стојковићу:
"Ово је државна инквизиција. Ево шта може да учини перфидна политика, да сарајевске атентаторе суди српски суд, то је страшно. Знају ли они да ће се о томе писати. Што не кажу одмах 20 година робије, него праве циркусе".
У своме рапорту, који носи датум 28. март - 10. април 1917. а који је предао председнику суда Мишићу сутрадан, пуковник Апис је писао.
"Ја не бих ни у гробу могао бити миран при помисли да сам ма из којих разлога могао допустити, да Српски војни суд за официре заврши и доврши пресуду Аустриског суда у Сарајеву и да том приликом српским судом буде осуђен једини Србин Муслиманин (Мухамед Мехмедбашић), који је био учесник у протесту српског народа и омладине у Босни против Аустриске тираније над Српским племеном".
У писму које је 30. марта, односно 12. априла 1917. упутио Александру, пуковник Апис је писао:
"Да се не би дошло до несрећне фаталности, да Српски војни суд за официре осуди ову двојицу српских осветника (Малобабића и Мехмедбашића), саопштио сам и предочио суду да морам све то пред судом да искажем, да бих објаснио моје загонетно заузимање за њих, које је било основна и полазна тачка за истрагу, која се односи на атентат на ваше Краљевско Височанство"...
ПУКОВНИК Апис био је уверен да ће својим признањем које је учинио у ова два своја писмена акта, да је он одлучио и преко Рада Малобабића организовао Сарајевски атентат, а износећи за Мухамеда Мехмедбашића да је био непосредни учесник у извршењу тога атентата, не само онемогућити њихову осуду већ да ће на тај начин онемогућити и сам Солунски процес. Капетан Стојковић у својим извештајима оставио је доказе у његовим забелешкама за 30. и 31. март, односно - 12. и 13. април и 5/18 април 1917. године.
Међутим, српски војни суд за официре у Солуну "довршио је и завршио пресуду аустриског суда", а српска влада и регент Србије Александар одбили су помиловање за пуковника Аписа, мајора Вуловића и Рада Малобабића и то објашњавали тиме, што су имали доказа, које им је сам пуковник Апис пружио, да су њих тројица учествовали у организацији Сарајевског атентата. Писменим признањем пуковника Аписа о Сарајевском атентату, прво су тајно, дипломатским путем пред савезничким владама, а затим су и отворено правдали своју одлуку да њих тројицу стрељају. Нису никада смели да признају да су њихову смрт одлучили, да би се и њоме послужили, ако дође до сепаратног мира са Аустроугарском. Није било тешко уверити пуковника Аписа, да у интересу Србије и њеног тадањег међународног и војничког положаја не треба да се послужи јавно својим рапортом у одбрани пред судом.
ЧЕТИРИ месеца пуковник Апис, пре тога рапорта, је био потпуно изолован у затвору, он догађаје није знао нити их је могао знати, па није могао контролисати ни вести и обавештења, која су му о догађајима, о току рата и о међународној ситуацији давана преко капетана Стојковића или можда и другим путем и преко других личности, које ми не знамо, од стране Петра Живковића, иза кога је стајао Александар. Ван сваке је сумње да су они те догађаје представљали онако како je њима конвенирало да би њихова интрига успела. Родољубље пуковника Аписа било је безгранично и он је на то пристао, одржао је дато обећање и онима, који су њега и његове другове извели пред суд, олакшао да своје мрачне планове до краја изведу.


Последња пуковникова воља | Остали чланци | Novosti.rs

ГРАДИНА

Градина је стари назив за врсту тврђаве, утврђени град из старог доба, почев од неолита. Градине су нарочито биле бројне у бронзано и гвоздено доба а грађене су и током средњег века. Карактер грађевине је био заштитни. Градине су претходиле појединим градовима, биле су утврде унутар којих је била смештена стална војна постава. Градине и пратећа насеља су обично грађена на узвишењима стратешки погодним за одбрану – та места, иако данас само рушевине, у народу се и данас називају градине...

На основу нађених остатака назване су поједине археолошке целине нпр. Вучедолска култура, Гласиначка култура. На Истарском подручју градине се зову кастиљери. Градине већином бивају кружних основа. У општем случају овај израз се користи за опис рушевине тврђаве, града или замка као и за називе појединих локалитета.- извор >>>

Порасла јела до неба

Порасла јела до неба,
Савила гране до земље,
На грању лишће зелено,
На лишћу цвеће црвено,
На цвеће челе попале.
Што ми је јела висока,
То ми је црква Грачанка;
Што ми је лишће зелено,
То су ми књиге црквене;
Што ми је цвеће црвено,
То ми је причес у цркви;
Што су ми челе попале,
То ми је народ у цркви.

Српска народна митолошка песма

.

.
Синтеза. Прототип "Васељенских новина"

УВОД у „ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА"

УВОД у „ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА" требало би да буде отприлике ово:

Овде ће - то је моја намера - на десетинама и десетинама страница бити говора о стотинама речи, можда и више, али боље да то оставимо срећи и случају, јер од њих и тако све највише зависи.

Можда ће се некоме овај мој покушај да изразим оно што сам осетио или помислио у сусрету и ближем додиру са неким речима учинити јаловим и произвољним послом доконог писца; можда. Можда се читаочева осећања и мишљења о речима које сам изабрао неће подударати са мојима. Можда ће асоцијације које су оне изазвале у мени бити читаоцу несхватљиве и изгледати неосноване. Бојим се да је то не само могућно него и вероватно. Али, све ако и буде тако, ја не сматрам овај посао потпуно изгубљеним ни узалудним, или бар не више него што су то остали моји радови. Уколико ове речи у вама не изазову иста или слична осећања, ви можете потражити друге речи са којима ћете моћи играти своју игру. Главно је да се покаже да је игра могућа.

У сваком случају, молим читаоца да овде не тражи ни лингвистике ни философије; ништа до записе једног песника о његовим сусретима са речима.

БЕО, БЕЛА, БЕЛО - лепа и тајанствена реч са више значења. Пун је народни говор те речи у разним значењима, као и митологија, поезија, географија, и ботаника и зоологија. Бели свет, бели дан, бели цар, беле пчеле, бела застава, бела магија, на белом хлебу, бели удовац, „белорука Јунона"104, бела врана, белоушка, бели бор, бели слез, Белић, Бељански, Белогрлић, Белобрк, Белостенец, Бјелопавлић, Бели Нил, Бела Црква, Бијело Поље, Бела Паланка, и можда стотине таквих места у свету, све до овог нашег Београда који је нашао места и у Прешерновој поезији. („Ни близу, ни близу до беле Турчије кјер в Донаво Сава се бистра излије.")

Реч вишеструког смисла и великог домашаја испунила је, ево, целу једну белу страницу и испунила би можда још много простора, а не би могла да обухвати ни приближно све варијанте, ни да објасни своје вишеструко значење, ни означи свој крајњи домашај. Стајала би и даље пред нама, светла, моћна, звучна и блештава, а нејасна и тешко објашњива: бео, бела, бело. Али сећања и асоцијације иду даље и у неочекиваном правцу.

По чудној логици нашег сећања мени се у овом тренутку, у вези са овом речју, јавља лик прецветале лепотице Циганке са Чубуре. Било је то пре много година, а као да је сада гледам пред собом.

Седимо у полумрачној крчми поред кафе и ракије. Она је малко нагнута, загледана у своју чашицу. Остарела је пре времена; једино што је на њој остало неокрњено, то су бели, чврсти зуби који повремено блесну, док ми са заносом и сузама прича о свом првом љубавнику и о трагедији у којој га је изгубила.

- А волела сам га, господине! Јаооо, волела сам га као белог бога!

Ту се негде, као на заталасаном биоскопском платну, губи и гасне и ова чудна реч са свим својим значењима.

Уранила Косовка девојка,

уранила рано у недељу,

у недељу прије јарка сунца

засукала бијеле рукаве,

засукала до бијели лаката

на плећима носи леба бела

у рукама два златна кондира.

Овде све сија и блешти од белина разних тонова и различитог порекла. Нису бели само рукави, лакти ни хлебац; него неки бели сјај као да се шири од „девојке", од „недеље", „јарког сунца" и „златних кондира". Та белина није само физичке природе, она као да избија из целог овог свечаног девојачког похода на узвишену хуманитарну мисију спасавања рањеника.

104 Леуколенос Херо - белорука Хера (Јунона.).

= извор:Иво Андрић: ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА, стр. 459 - 462

Борба петлова

Филмски канал "ЗАВЕТИНА" на ЈУТубу

ФИЛМСКА ПОЕЗИЈА.Документарни филмови ЗАВЕТИНА

Ознаке - Претраживање чланака

000408 01467 01485 01620 01621 01949 19380 19402 19434 2014 NIŠKE ANИMOZNOSTI / Miroljub Todorović NOVE PRIČE /Zoran M. Mandić PREKTO JETA CAKA / Eson Jaos PUŠKIN / Zoran M. Mandić Антологије Јована Пејчића Влашке и циганске песме ЛеЗ 00000031 ЛеЗ 0000584 ЛеЗ 0000585 ЛеЗ 0000586 ЛеЗ 0000587 ЛеЗ 0000588 ЛеЗ 0000589 ЛеЗ 0000590 ЛеЗ 0000591 ЛеЗ 0000592 ЛеЗ 0000593 ЛеЗ 0000594 ЛеЗ 0000595 ЛеЗ 0000596 ЛеЗ 0002434 ЛеЗ 0002435 ЛеЗ 0002436 ЛеЗ 0002438 ЛеЗ 0002456 ЛеЗ 0002598 ЛеЗ 0002608 ЛеЗ 0002700 ЛеЗ 0002981 ЛеЗ 0002982 ЛеЗ 0004175 ЛеЗ 0004182 ЛеЗ 0004317 ЛеЗ 0004351 ЛеЗ 0006572 ЛеЗ 0006583 ЛеЗ 0008789 ЛеЗ 0008793 ЛеЗ 0008794 ЛеЗ 0010284 ЛеЗ 0010308 ЛеЗ 0010580 ЛеЗ 0010711 ЛеЗ 0010713 ЛеЗ 0010714 ЛеЗ 0010715 ЛеЗ 0010716 ЛеЗ 0010717 ЛеЗ 0010718 ЛеЗ 0010719 ЛеЗ 0010720 ЛеЗ 0010721 ЛеЗ 0010722 ЛеЗ 0010795 ЛеЗ 0010796 ЛеЗ 0010797 ЛеЗ 0010798 ЛеЗ 0010799 ЛеЗ 0010800 ЛеЗ 0010802 ЛеЗ 0010803 ЛеЗ 0010804 ЛеЗ 0010805 ЛеЗ 0010806 ЛеЗ 0010807 ЛеЗ 0010808 ЛеЗ 0010809 ЛеЗ 0010810 ЛеЗ 0010817 ЛеЗ 0010818 ЛеЗ 0010819 ЛеЗ 0010820 ЛеЗ 0010821 ЛеЗ 0010822 ЛеЗ 0010823 ЛеЗ 0010824 ЛеЗ 0010825 ЛеЗ 0010826 ЛеЗ 0010827 ЛеЗ 0010828 ЛеЗ 0010829 ЛеЗ 0010830 ЛеЗ 0010831 ЛеЗ 0010832 ЛеЗ 0010833 ЛеЗ 0010834 ЛеЗ 0010835 ЛеЗ 0010836 ЛеЗ 0010837 ЛеЗ 0010838 ЛеЗ 0010839 ЛеЗ 0010840 ЛеЗ 0010841 ЛеЗ 0010842 ЛеЗ 0010843 ЛеЗ 0010844 ЛеЗ 0010845 ЛеЗ 0010846 ЛеЗ 0010847 ЛеЗ 0010849 ЛеЗ 0010850 ЛеЗ 0010852 ЛеЗ 0011023 ЛеЗ 0011024 ЛеЗ 0011025 ЛеЗ 0011026 ЛеЗ 0011913 ЛеЗ 0011914 ЛеЗ 0011915 ЛеЗ 0011916 ЛеЗ 0011917 ЛеЗ 0011918 ЛеЗ 0011949 ЛеЗ 0011950 ЛеЗ 0011959 ЛеЗ 0011960 ЛеЗ 0011961 ЛеЗ 0011963 ЛеЗ 0012319 ЛеЗ 0012320 ЛеЗ 0012338 ЛеЗ 0012339 ЛеЗ 0012340 ЛеЗ 0012485 ЛеЗ 0012488 ЛеЗ 0012489 ЛеЗ 0012490 ЛеЗ 0012642 ЛеЗ 0012643 ЛеЗ 0017630 ЛеЗ 0017939 Мирослав Лукић ПРИСЕЋАЊА (фрагменти) Поговор књизи Изабраних песама Радомира Стојановића Покретач дигитални књижевни часопис "У смеру вртлога" Ртањ Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ (1899-1943) Српска поезија Станиша Нешић Стојадиновић и коментари Тема: СЛОБОДА И СТВАРАЊЕ. И лицемерство УПОТРЕБА ЧОВЕКА / АЛЕКСАНДАР ТИШМА аб добитник књижевне маграде Повеља Карађорђе лист "Политика" и дух комунистичке носталгије нови веб сајт посвећен поезији осврт