.

.
Синтеза. Прототип "Васељенских новина"

петак, 27. новембар 2015.

Брана терору Исламске државе, који би могао да се обруши на Њујорк је - мафија

БРАНА терору Исламске државе, који би могао да се обруши на Њујорк је - мафија. Син једног мафијашког боса изјавио је, пренели су западни медији, да је у обављању овог задатка братија којој и сам припада, успешнија од полиције.
Ђовани Гамбино, син Франческа Гамбија, изнад ког је чувени криминалац Џон Готи, каже да мафија штити комшилук од екстремиста. "Мафију прати лоша репутација, али велики део тога је незаслужен", оцењује Гамбино, у саопштењу после терористичких напада у Паризу.
- У животу постоје добре и лоше стране свега - вели Ђовани Гамбино. - Експанзија глобалног тероризма даје мафији шансу да покаже и докаже своју добру страну.
Гамбино је оценио да су Еф-Би-Ај и остале безбедносне службе у САД ограниченог домета кад је тероризам у питању и да често закасне, или не успеју да сагледају комплетно стање ствари. "Свет је данас веома опасан, али Њујорчани чији су суседи Сицилијанци, или с њима спрегнути, могу да се осећају потпуно безбедни", закључује Ђовани Гамбино.
Овај мафијашки син обећава да ће заштитити грађане од екстремиста и терориста, "посебно од бруталне, психопатске организације која себе назива Исламском државом".
РАЗЛОЗИ
ЂОВАНИ Гамбино објашњава да ИД страхује од сицилијанске мафије, због чега терористичке ћелије нису основане на Сицилији и Италији, где нису забележени ни терористички инциденти.


Брана терору Исламске државе је - сицилијанска мафија! | Свет | Novosti.rs

четвртак, 26. новембар 2015.

Из најновијег рукописа за Лукића / Нада Петровић

Стопу по стопу ћутке

Корак по корак
кроз пустињу и пустару
кроз гладне године које се ређају
крај пресушених извора крајпутних
засути кишом куршума
тучом из ведрог неба
очима испраним од суза
душом неутешном и рушном
наручја празних сањамо јаук из сепета
и мач над главом који се клати
трзамо се у сну и загледамо у сенке
те стоглаве крвопије и душеваднице
како се домунђавају
како нам и тај један једини пут
обрушавају и урушавају
како реже и режу реч као да је колач славски
а славу и преславу заборавили
обневидели од безверја и неверице
скидају маске као да не знамо
да испод сваке од њих не постоји лице
но рачвасти језици којим палацају

Стопу по стопу ћутке
тишина одјекује трагом бескућника
постасмо скитнице и успутници
који на путу ка гробљу завиде мртвима
а за то време кости се под земљом преврћу
и шкрипе и шкргућу и хтеле би да смоницу разгрну
да нас пригрле и заштите и склоне од злотвора
и слепаца који нас у нове безданице воде
као да нам није доста јама и кама
цео нам живот оде а ми и даље корачамо.


Четерес и прве

Док су у срце, у лице, у длан,
веровали смо покривени дном,
да је коначно паду дошао крај,
да се стид може носити као самар.
Жив се човек на све навикне,
ал' сада кад дође на ред погача и со,
кад пљунуше у сузе и крвави зној,
сећам се баба Цоле која говорише
последње речи свог човека
пред стројем четерес прве
„ Леба вам се и со огадио...
Кажите ми бар што“

Да се пробудимо 

Јесу ли нас то заборавили
Свеприсутни и Свезнани?
Докле ће ова ноћ да траје?
Отегла се ко гладна година.
Огласише се и први и други петлови, а не свиће?
Погасише се све звезде и на крају Звезда Даница,
а ниоткуд ни са које стране ни трун видела,
пекари давно сручише потквас у наћве,
до сад им је прекипело на све стране,
теста до колена, до струка, до грла,
удавиће се у соли, брашну и води
док први зрачак падне на суварке
и скине росу, кресивом и кременом да ужагре искру,
пламичак да лизне шушку, цепљике и треске,
да набацају чамовину и огањ да подјаре,
лопови се давно скрасили у својим кућама,
ноћобдије и снохватачи куњају крај огњишта,
сове се трећи пут враћају из лова и изнова иду,
слепи мишеви прогледали на оба ока,
загледају у неверици куће које посташе пећине,
неко из даљине довикује, само одјек чујемо,
„Сунце вам калаисано, докле ћете да мртвујете,
будите Јутро, пробудите га, да се пробудимо.“



Изгубљене речи

Видех очи и у очима смрт
као што сада тебе гледам
и она ми покaза пут
куда да кренем док се враћам
и видех прст као стрелу
која у гледац гађа
да обневидела кренем
и слепа стигнем,
а би ноћ ко ова сада,
ноћ заборава.
Оглувех тада од тишине
па ни ову садашњу не чујем,
постадох кљаста међ кљастима,
и постах саката међ сакатима,
изгубљена у речима изгубљеним.

субота, 21. новембар 2015.

Заборављена књижевница, Доситејева наследница , Јулијана Радивојевић:

Да није сачувано писмо адресирано на словачког књижевника и поборника панславизма Јана Колара, Јулијана Радивојевић би можда сасвим пала у заборав. Овако је о српској песникињи из прве половине 19. века, првој после прве - Еустахије Арсић, остао бар тај скромни запис и подсећање на још једно женско перо из времена када је оно било изузетак, а не правило.
Јулијана је рођена 6. јануара 1798. године у Вршцу, као ћерка Јована и Саре. Отац јој је био угледни представник српског грађанства у Банату, саветник магистрата и управник српских школа. Нажалост, ни он ни његова супруга нису дуго живели, па је бригу о једанаестогодишњој Јулијани преузео њен ујак Александар Нако, пореклом Цинцар. То је значило пресељење у Беч и школовање током којег је девојчица готово заборавила матерњи језик. Када се 12 година касније враћала из Беча преко Пеште, упознала је Максу Радивојевића, кројачког мајстора, који јој je 1821. постаo супруг. Стеван Радовановић у делу "О знаменитим Српкињама 19. века" наводи писмо, које је она писала Јану Колару, о новом животу на пештанском тлу:
- Овде сам се упознала са српским књигама и писцима, а читала сам нарочито с неизрецивом радошћу дела Обрадовићева и почела тог омиљеног ми писца издалека и имитовати.
Фасцинирана Доситејевим ликом и делом, прихватала је просветитељске идеје и тражила начин да их пренесе на народ. Зато је у Пешти 1829. године издала књижевни алманах "Талију", објаснивши разлоге због којих то чини. Посветила га је "милом роду србском" желећи да га приближи просвећенијим европским, а мотив је, како је записала, пронашла у раду учених Срба. Замолила је читаоце да буду благонаклони, да не очекују нешто премудро, јер она није била много упућена у науке, али је била вешта са прозом и стихом. Овај ауторски алманах је издат само за једно годиште, због чега није могао да парира сличним публикацијама тог времена, али су критичари у "Талији", ипак, запазили Јулијанин особен лирски сензибилитет. У неким текстовима приметили су аутобиографске исповести, јер је причом о младој удовици, која после мужевљеве смрти вредним радом успева да прехрани двоје деце, индиректно признавала сопствене муке. У стиховима је стално била присутна њена жал за супругом. 
ЈАН КОЛАР ЈОЈ ПОСВЕТИО СОНЕТУ СВОМ делу "Словенске кћери", Јан Колар јој је 1832. године посветио 25. сонет. Јулијана му је у писму писала о свом животу и како је поред радова објављених у алманаху, написала још много дела, песме на 14 табака и један моралистички текст. По објављивању, то писмо је постало основни извор информација о овој знаменитој српској песникињи.


Јулијана је оцењена као самоука жена, али се у њеним радовима видело да је много читала. Одушевљавали су је мудри људи, па је написала три оде посвећене знаменитим личностима. У првој је исказала дивљење епископу будимском Стефану Станковићу, поредећи га по мудрости са Платоном, а по говорничким вештинама са Цицероном. Друга ода је посвећена доктору медицине Михаилу Мокошињи, који ју је два пута спасао смрти, а поредила га је са Хипократом, док је у трећој славила Доситеја Обрадовића. У делу "Добар совјет" је говорила да би мајке требало да васпитавају синове да буду добри, благодарни, човекољубиви и умерени, док је жени приписавала прилично патријархалан положај. Критичар Стеван Радовановић је записао да њен алманах подсећа на књиге њене претходнице, Еустахије Арсић, јер су обе биле под утицајем Доситеја Обрадовића и желеле да поуком помогну свом народу. Писале су о неопходности образовања жена и значају одгоја девојака. А своју реч је дао и Данило А. Живаљевић, оценивши да у Јулијаниним песмама има више поезије него у радовима Милице Стојадиновић Српкиње. Док је Еустахија по њему била више космполиткиња но Српкиња, Јулијана је у своју поезију уносила више националног осећања.
Њена дела су значајна, пре свега, зато што их је писала на чистом народном језику, али је опет недовољно била заступљена у историји српске књижевности. Ово име је последњи пут регистровано 1836. године, и то на списку претплатника на књигу "Тројесестарство" Симе Милутиновића. Радовановић наводи да је о Јулијани писано мало, мање него о другим нашим поетесама:
- Чак ни у понеким календарима или часописима који су, крајем 19. века, покушавали да бар саставе списак свих Српкиња које су се књигом бавиле, не налазимо њено име. Чак ни уредништво "Јавора" које је, 1891, успело да наброји више од сто и четрдесет имена "женскиња које се окушало пером порадити на пољу које иначе само мушки обрађују", није у том списку поменуто име Јулијане Радивојевић. Тек ће 1958, Крешимир Георгијевић указати на ову Доситејеву поштоватељицу и прештампати у "Ковчежићу" њену песму "Спомен Доситеја Обрадовића".
Не зна се где је касније живела ни када је умрла Јулијана Радивојевић.



Јулијана Радивојевић: Заборављена књижевница, Доситејева наследница | Прича о... | Novosti.rs

четвртак, 19. новембар 2015.

Апис: "МОЈА ПОСЛЕДЊА ВОЉА....



САЗНАВШИ од пуковника Милана Дуњића, команданта места у Солуну, пре подне 11. јуна 1917. по старом календару (24. јуна по новом), да је пресуда постала извршна и пошто је упутио телеграмима Александру и краљу Петру молбе за помиловање, пуковник Апис се у току дана припремао за смрт. Написао је своју последњу вољу - тестамент. Затим је написао опроштајно писмо своме сестрићу у Француској. Средио је своје хартије и од њих направио засебан завежљај. Уредио је своје личне ствари. Припремио је преобуку и одело у коме је желео да буде сахрањен и за то је изабрао нову, суру, летњу блузу, коју дотле није носио. По обичају својих предака и пуковник Апис желео је да буде сахрањен у новом оделу.
Као ни његови другови, пуковник Апис није знао да је питање помиловања пре његове молбе, већ било решено, као што није знао ни да се већ увелико чине припреме да он, Вуловић и Малобабић буду стрељани, па иако је био спреман, да сваког тренутка пође у смрт, он je последња два дана свога живота провео у нади, да ће му живот ипак бити поштеђен.
СИГУРНОМ руком, читко, на целом табаку писаће хартије пуковник Апис је написао свој тестамент, који је назвао својом последњом вољом и која гласи:
"МОЈА ПОСЛЕДЊА ВОЉА
И ако осуђен од оба суда па смрт и лишен милости Круне, ја умирем невин и са убеђењем да је моја смрт била потребна из виших разлога Србији. Из овог мог убеђења потиче и моја душевна мирноћа, са којом очекујем свој последњи час. Нека Србија буде срећна и нека се испуни наш свети завет уједињење целог Српства и Југословенства, па ћу и ја и после своје смрти, бити срећан и блажен, а бол, који осећам што ћу од српске пушке погинути, биће ми лакши, у уверењу, да је та пушка управљена у моје груди, ради добра Србије, ради оног добра Србије и Српског народа, коме сам ја био посветио цео свој живот. У том своме раду, ја сам можда и шта и погрешно учинио, можда сам се нехотице огрешио о даље интересе Србије, али радећи, ја сам и грешио и ако никад свесно, већ увек убеђен, да радим само за добро Србије. Нека ми се опрости за по неку такву погрешку, бар нек ми опросте Срби, а ја ћу се молити Богу, да ми Он своју неисцрпну милост подари.
Са својим стварима и имовином чиним овај распоред: Новац који после моје смрти остане молим да се пошље мом сестрићу Милану Живановићу, ђаку избеглици у интернату "Grand Lycee neuf" у Ници,
Коња Блихера, молим да се прода држави, првенствено, и да се новац добијен од продаје пошље такође мом сестрићу Милану Живановићу у Ницу. Коња Звездана који је престарео, остављам на увиђавност оних, који имају надлежно право да реше да ли је тај коњ још способан за службу или не. Ако је способан за ма какву службу, онда га уступам радо држави, а ако није молим, да се убије.
Све остале ствари остављам да се поделе нашој избегличкој сиротињи. Конзерве, дуван и уопште оно што је за јело молим, да се подели војницима жандармима, који су ме чували у затвору, уместо подушја.
Мој џепни сат, успомена и поклон од мога зета Живана Живановића молим, да се пошаље мом сестрићу Милану Живановићу за успомену.
То је моја последња жеља и воља.
Молим, да се и ова моја последња жеља, по извршењу, пошље, моме сестрићу Милану Живановићу у Ницу.
ДИМИТРИЈЕВИЋ ЈЕ ЗНАО КО ЖЕЛИ ЊЕГОВУ СМРТПУКОВНИК Апис је знао да Александар жели његову смрт, знао је да и Пашић и Протић желе да се ослободе њега, његовог и његових другова утицаја у војсци, политици и у друштву. Знао је да се ради тога Солунски процес води у пуној сагласности шефова радикала са Александром и његовом непосредном околином. Али поред свега тога пуковник Апис није могао у свом безграничном родољубљу претпоставити и мислити, да су они способни за злочин и издају народне борбе за ослобођење и уједињење, како је он сматрао осуду, а поготову стрељање људи Сарајевског атентата од стране српских судова и власти. Уопште, а нарочито у вези са Солунским процесом, који је био питање унутрашње политике Србије.
11 Јуна 1917 год. Драгутин Т. Димитријевић Апис у Солуну"
ПРЕД судом, кад су се 27. марта - 9. априла 1917. појавили оптужени Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић, да су извршили атентат на Александра код Острова 29. августа - 11. септембра 1916, по повратку из суднице у затвор пуковник Апис рекао је капетану Стојковићу:
"Ово је државна инквизиција. Ево шта може да учини перфидна политика, да сарајевске атентаторе суди српски суд, то је страшно. Знају ли они да ће се о томе писати. Што не кажу одмах 20 година робије, него праве циркусе".
У своме рапорту, који носи датум 28. март - 10. април 1917. а који је предао председнику суда Мишићу сутрадан, пуковник Апис је писао.
"Ја не бих ни у гробу могао бити миран при помисли да сам ма из којих разлога могао допустити, да Српски војни суд за официре заврши и доврши пресуду Аустриског суда у Сарајеву и да том приликом српским судом буде осуђен једини Србин Муслиманин (Мухамед Мехмедбашић), који је био учесник у протесту српског народа и омладине у Босни против Аустриске тираније над Српским племеном".
У писму које је 30. марта, односно 12. априла 1917. упутио Александру, пуковник Апис је писао:
"Да се не би дошло до несрећне фаталности, да Српски војни суд за официре осуди ову двојицу српских осветника (Малобабића и Мехмедбашића), саопштио сам и предочио суду да морам све то пред судом да искажем, да бих објаснио моје загонетно заузимање за њих, које је било основна и полазна тачка за истрагу, која се односи на атентат на ваше Краљевско Височанство"...
ПУКОВНИК Апис био је уверен да ће својим признањем које је учинио у ова два своја писмена акта, да је он одлучио и преко Рада Малобабића организовао Сарајевски атентат, а износећи за Мухамеда Мехмедбашића да је био непосредни учесник у извршењу тога атентата, не само онемогућити њихову осуду већ да ће на тај начин онемогућити и сам Солунски процес. Капетан Стојковић у својим извештајима оставио је доказе у његовим забелешкама за 30. и 31. март, односно - 12. и 13. април и 5/18 април 1917. године.
Међутим, српски војни суд за официре у Солуну "довршио је и завршио пресуду аустриског суда", а српска влада и регент Србије Александар одбили су помиловање за пуковника Аписа, мајора Вуловића и Рада Малобабића и то објашњавали тиме, што су имали доказа, које им је сам пуковник Апис пружио, да су њих тројица учествовали у организацији Сарајевског атентата. Писменим признањем пуковника Аписа о Сарајевском атентату, прво су тајно, дипломатским путем пред савезничким владама, а затим су и отворено правдали своју одлуку да њих тројицу стрељају. Нису никада смели да признају да су њихову смрт одлучили, да би се и њоме послужили, ако дође до сепаратног мира са Аустроугарском. Није било тешко уверити пуковника Аписа, да у интересу Србије и њеног тадањег међународног и војничког положаја не треба да се послужи јавно својим рапортом у одбрани пред судом.
ЧЕТИРИ месеца пуковник Апис, пре тога рапорта, је био потпуно изолован у затвору, он догађаје није знао нити их је могао знати, па није могао контролисати ни вести и обавештења, која су му о догађајима, о току рата и о међународној ситуацији давана преко капетана Стојковића или можда и другим путем и преко других личности, које ми не знамо, од стране Петра Живковића, иза кога је стајао Александар. Ван сваке је сумње да су они те догађаје представљали онако како je њима конвенирало да би њихова интрига успела. Родољубље пуковника Аписа било је безгранично и он је на то пристао, одржао је дато обећање и онима, који су њега и његове другове извели пред суд, олакшао да своје мрачне планове до краја изведу.


Последња пуковникова воља | Остали чланци | Novosti.rs

среда, 09. септембар 2015.

...Славко га је питао, генерале шта је с тим државним ударом, хоће ли га бити?...

ХРОНИКА

Прпа: Славко је Миру Марковић сматрао манипулативном особом

БЕОГРАД - У наставку сведочења на суђењу оптуженима за убиство Славка Ћурувије у Специјалном суду, историчарка Бранка Прпа рекла је да је Ћурувија Миру Марковић сматрао манипулативном особом која је себе покушавала да представи „као нешто мало више од домаћице”.
„Он је после и сам признао да никад ништа битно од ње није сазнао, јер се ради о изузетно манипулативној особи, која је у контакту са другима прикривала себе као центра политичке моћи коју има преко мужа и углавном је себе покушавала да представи као нешто мало више од домаћице”, рекла је Прпа одговарајући на питања суда.
Она је објаснила да је Ћурувија успоставио контакт са Марковићевом и више пута од 1996. био код ње иако, како је навела, Марковићева није била расположена да га често виђа.
Према речима Прпе, то нису били пријатељски, већ провокативни разговори.
„За њега је било јасно да није присталица Милошевићевог режима, то су били разговори на танком леду све време. Ја бих питала Славка шта си сазнао - ништа. Имала је цегер крај себе и причала ми како је било на пијаци”, испричала је Прпа и додала да је то „у суштини, била бесмислена комуникација”.
Прпа је такође указала на Ћурувијине контакте са генералном Момчилом Перишићем.
Често је, како је навела, био са њим у контакту од 1997, како јача његова позиција као власника успешног медија.
„Контакти се интензивирају и једном кад је био позван у кабинет генерала, где га је Перишић питао 'да ли би Телеграф подржао нас, ако бисмо извели државни удар', а он (Ћурувија) је рекао наравно, изволите”, испричала је Прпа.
Кад је дошао кући, рекао је да је то чудна изјава, јер је поред њега седео шеф КОС-а, напоменула је Ћурувијина невенчана удовица.
„Најблаже речено, то је неопрезно и онда смо нас двоје анализирали шта то значи, да ли је то озбиљна намера, манипулативна радња, шта?... Ти разговори са Перишићем били су чести, он би га позвао телефоном, па би се видели и на Копаонику... Славко га је питао, генерале шта је с тим државним ударом, хоће ли га бити?”, испричала је она.
На тај начин се, како је рекла, створило једно чудно савезништво за такав пројекат где Славко није био озбиљан савезник, али је био информисан о таквом пројекту Перишића.
Прпа је, такође, испричала да Ћурувија ником није веровао, ни Перишићу, јер је, како је навела, сматрао да се у политици тешко може очекивати верност било кога, као и безрезервна припадност.
„Славко је умерено веровао генералу Перишићу, а та врста изјаве о намерама Перишића била је предмет шале међу нама (о државном удару). Не искључујем војску, када кажем да га је убила држава, цедуљица имена и презимена људи из КОС-а, која је упућивала да су они учесници или саучесници у убиству, у земљи је било ванредно стање, цивилна и војна власт радиле заједно, Перишић је смењен и 30 генерала смењено у априлу 1999, тако да је војни естаблишмент био упознат”, испричала је Прпа.
Суђење се наставља сведочењем, бивших начелника ДБ-а.
За убиство Ћурувије оптужени су тадашњи шеф ДБ-а Радомир Марковић, шеф београдског центра ДБ-а Милан Радоњић, главни обавештајни инспектор II управе Ратко Ромић и припадник резервног састава тог ресора Мирослав Курак, који је у бекству и за њим је расписана потерница.
Танјугобјављено: 09.09.2015. у Политици

уторак, 08. септембар 2015.

На почетку 21. века, СКЗ долази у ситуацију да њена историја буде историја влада и министара културе....

Кажњени због књига на ћирилици

Српска књижевна задруга, од оснивања, објављује књиге само на ћирилици, али помоћи од државе нема 
Нина Новићевић и Драган Лакићевић
Српска књижевна задруга, основана далеке 1892. године, све своје књиге, у свим библиотекама, објављује искључиво ћирилицом. Упркос томе, од државе нема никакве помоћи. Министарство културе глуво је на вапаје из ове наше најстарије и најугледније издавачке куће. Српска књижевна задруга као да је кажњена што је српска и што књиге објављује на ћирилици.
Оснивачка правила, која су и данас на снази, чији оригинал СКЗ поседује, истиче Драган Лакићевић, главни уредник СКЗ, била су на великом формату написана читком ћирилицом, са потписима оснивача. Свих седамнаест потписали су тај акт – ћирилицом. Међу њима била су имена као што су: Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Милан Ђ. Милићевић, Љубомир Стојановић, Милан Јовановић Батут, Андра Гавриловић, Љубомир Ковачевић и други писци, научници, државници. Тада су сви писали ћирилицом. Што су знали више страних језика, више су поштовали своје писмо.
У то време све је било штампано ћирилицом. Не само националне установе, као што су Матица српска, Српска краљевска академија и СКЗ, него и приватне издавачке куће и књижарнице – Браће Јовановића или Велимира Валожића, на пример. Слично је било и између два рата, када, у заједничкој држави са Словенцима и Хрватима, у српску штампу знатно улази латиница, најбољи издавачи Геца Кон и Цвијановић већински штампају ћирилицом.
Задруга је, у сва три века, наглашава Лакићевић, само поштовала писмо својих оснивача и својих писаца – од средњовековних до Доситеја, Вука и Његоша, од Бранка и Змаја до Сремца, Црњанског, Десанке, Раичковића, Попе, Тадића.
Књиге штампане ћирилицом нису ишле у Хрватску ни у социјализму. Биле су у буџацима и на најнижим полицама у књижарама, и готово се нису ни продавале. Излагачи на сајму књига у Сарајеву причају нам да понеки посетилац шапатом пита: Имате ли шта од Задруге ћирилицом? Ако има, те књиге су испод тезге, да се не виде... У време Аустроугарске, Задругине плаве књиге није било могуће преносити преко границе на Дрини. А у време ратова, када су похарали библиотеку у Прокупљу, бугарски окупатори најпре су спаљивали плаве књиге из Задругиног „Кола”.
СКЗ се својим писмом неће прилагођавати тржишту, иако је и то један од фактора опстанка. Српска књижевна задруга, додаје Нина Новићевић, управница СКЗ, нерадо у јавности говори о својим проблемима и о незаслужено лошем односу државе и ресорног министарства према овој институцији културе, која траје у континуитету. Њен sui generis статус потврђен је Законом о Српској књижевној задрузи, којим јој је дата обавеза очувања националне баштине – између осталог Задругиног плавог „Кола”, најстарије живе библиотеке на овим просторима, али тим Законом није предвиђена и за то потребна финансијска подршка.
Задругино „Коло”, као сва остала њена издања, објављује се искључиво на ћирилици, што утиче на могућност пласмана тих књига ван граница Србије, јер, нажалост, већ друга генерација рођена у дијаспори најчешће и када добро влада српским језиком не зна ћирилично писмо. Задруга је тако добила од државе задатак да објављује важне, али скупе и често нетржишне књиге, да негује српски језик и ћирилично писмо, а приморана је да, под изговором једнаких услова за све, на тржишну утакмицу са издавачима који се воде искључиво својим материјалним интересима – профитом.
Од свог оснивања па до данас, Српска књижевна задруга је друштво чланова и никада није била државно предузеће, мада је многи, из непознавања ствари, тако доживљавају. Ипак она је, током свог постојања, уживала некад веће некад мање поштовање државе. До Другог светског рата она је била у надлежности Министарства просвете, које је давало моралну потпору раду Задруге препоручујући њено „Коло” за библиотеке, књижнице, а материјалну помоћ откупом њених књига за награде одличним ученицима.
На почетку 21. века, СКЗ долази у ситуацију да њена историја буде историја влада и министара културе. Како који министар дође, Задруга мора да му се поново представља, да га обавештава када ју је и ко основао, с којим циљем, шта је током постојања урадила за српску књигу и науку, па да у том смислу очекује милост министара и њихових службеника.
Зар није нелогично, пита Нина Новићевић, да Задруга извршава задатке од националног интереса, прописане законом, а да за то нема ни основну финансијску подршку. Биле су 2008. и 2013. две иницијативе за допуну Закона о Српској књижевној задрузи, којом би се исправила та нелогичност. У првом случају, допуна је прошла све процедуре од министарства, јавне расправе, Одбора за културу, Одбора за финансије, Владе, али је тадашњи председник Народне скупштине дуго није стављао на дневни ред. Влада је пала и све је враћено у првобитну процедуру. Наредни министар није био заинтересован за СКЗ, као ни већина других. Коме је потребно, пита Нина Новићевић, да Матица српска и Српска књижевна задруга осиромаше и пропадну? То није интерес Србије и српског народа.
Зоран Радисављевић објављено: 07.09.2015. у Политици

петак, 14. август 2015.

ЗЛАТНИ Златар...






ЗЛАТНИ Златар је, ових тропских дана, идеалан за вишедневни бег од врућина. На сваком кораку потврђује се да није случајно проглашен ваздушном бањом. Пријатне дневне температуре, прохладне ноћи, али и врло приступачне цене свих услуга, били су минулих седмица главни "мамац" за многобројне туристе из свих крајева наше земље, али и Црне Горе и Босне и Херцеговине.
Пријатно летње време, ипак, није једини адут планине на југозападу Србије. Ту су и плаже на три језера, обилазак резервата "Увац", Ушачке пећине, адреналин парк, бициклистичке и пешачке стазе, средњовековне српске светиње... У подножју Златара, удаљена око два километра је и Нова Варош у којој већина посетилаца увече проналази и идеално место за забаву.
- На обалама Златарског и Радоињског језера уређене су "понтонске" плаже, па освежење у њиховим водама и спас од врелине дневно пронађе по неколико хиљада купача - каже Ивана Новаковић, директорка Туристичко-спортског центра "Златар" у Новој Вароши. - Они, пак, жељни уживања у лепотама природе, купалишта пронађу узводно на Златарском језеру, на плажицама у окружењу смрча и бреза.
Посебна атракција је и крстарење кањоном Увца, кроз чувене меандре чијим литицама и небом крстаре белоглави супови. Овим господарима неба, са распоном крила и до три метра, кањона Увца је највеће станиште на Балкану. Супови су, како кажу житељи златарских села, најбољи "гарант" да је природа у овим крајевима нетакнута.
- У овом еколошком рају, од пролећа до јесени уживају и шетачи - прича наша саговорница. - Пешачке стазе, а три их је укупне дужине 33 километра, одвешће их до најлепших, скривених кутака златне планине. До Водене пољане, Голог брда - највишег врха Златара на 1.627 метара изнад мора, Вилова, Комарана, Растока, Тикве, Каменице... Уживаће у бескрајним видицима, мирисним ливадама и шумским изазовима. И, све време, удисаће благотворан ваздух обогаћен терпентином и озоном.
Златар је, последњих година, по речима наше саговорнице, одредиште и бициклиста. Не случајно, будући да их овде чека готово 100 километара бициклистичких стаза. Жељни свих изазова вожње по планинским стазама, љубитеље овог спорта, стазе воде и до манастира Милешеве, Увачког језера, етно-села "Штиткова", па све до Пештера.
Они авантуристичког духа, издржљиви и храбри, каже Новаковићева, изазов проналазе у адреналин парку на Бабића брду. Парк од платформи на дрвећу, између којих су препреке, други је по величини у Србији. Погодан и за рекреацију и вежбе, али и за такмичења.

УШАЧКЕ ПЕЋИНЕ
КОРИТО Увца "скрива" и Ушачке пећине - до сада највећи пећински системи у Србији дуг 6.185 метара. Чине га две пећине и једна јаме чији су канали међусобно повезани. Највећа је Ушачка пећина која има два улаза, први у селу Горње Лопиже, а други у кориту Увца. Мало мања је Ледена пећина, док је најмањи али и најинтересантнији део ушачког пећинског система јама Бездана.
Освежење на златној планини | Туризам | Novosti.rs

понедељак, 27. јул 2015.

Бестселер као фелер,или ко да чита онолики "Рат и мир"?

ЈЕДНОМ се млади професор књижевности осмелио да приупита великог Лава Толстоја: како се постаје добар писац? Руски класик је брзо одговорио знатижељном. Потребна је - рече - тврда задњица, мало талента и много свакодневног писања.
Када је Сузана Манчић, чувена лото девојка из оне Југе објавила прву исповест, новинарима се жалила да је, због писања књиге, упропастила летњи одмор. Каква креативна брзина!
Невесела је чињеница да класици више нису у моди, као и све друго што тражи пажњу, образовање и промишљање. У лудом контроверзном времену, испитивачи јавног мњења су утврдили да данашњи слуђени човек има озбиљну концентрацију до осам секунди.
Ко онда да чита онолики "Рат и мир"?
Данас, изгледа, код читалаца најбоље пролазе лака штива, треш романи који обрађују ласцивне теме, са срцепаратељном драматиком, разним нијансама сиве или бљутавим исповестима које изазивају грчеве у стомаку.
Последњих година појављују се некакви бестселери који се громогласно најављују, а који су својеврсна издавачка подвала. У јурњави за парама упорно се срозава српска књижевност која је одувек била европска по свом квалитету. Ти таконазвани велики издавачи нуде инострани и домаћи бофл и покушавају да створе нову читалачку публику која се неће васпитавати на Андрићу, већ на огавним књижицама Симониде Милојковић.
Томе потпомаже и Комисија Министарства културе која, у великим количинама, то "књижевно смеће" нуди народним библиотекама. Већ годинама два велика агресивна издавача, и овде, згрћу велике државне паре уместо да се откупљују вредне и аутентичне књиге малих посленика који немају заслужену медијску пажњу, а имају значајну продукцију. Овоме би требало додати чињеницу да огроман број градова нема књижаре, па је то разлог више да са угради гушћи филтер за књиге које одлазе на библиотечке рафове.
Србијом се шапуће да издавачи, на разне начине, лобирају код управника библиотека како би прошле њихове књиге.
Да ли је крива Сузана Манчић што је њена књижица "Као да сам сањала" прошла Комисију и ушла у библиотеке? Није!



Бестселер као фелер | Култура | Novosti.rs