ЗАВЕТИНЕ(W)Press

Translate

Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

среда, 17. децембар 2008.

Антологије Јована Пејчића / Станиша Нешић



Јован Пејчић,
професор универзитета, полиграф
Станиша Нешић

ANTHOLOGIA Serbica
ЈОВАНА ПЕЈЧИЋА
ANTHOLOGIA Serbica. 1, Приону душа моја : молитве Светога Саве : молитве Светоме Сави (XIII–XX век) / (приредио) Јован Пејчић : Orpheus, Нови Сад 2003.


ANTHOLOGIA Serbica. 2, Време и Вечност : антологија српских молитава: (XIII–XX век) / (приредио) Јован Пејчић : Orpheus,
Нови Сад 2003.



ANTHOLOGIA Serbica. 3. Чудо речи : антологија српских похвала: (XIII–XX век) / (приредио) Јован Пејчић : Orpheus, Нови Сад 2003.


Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног.Молитва Исусова


1.

Мо­ли­тве се ја­вља­ју у свим ре­ли­ги­ја­ма. Хри­шћан­ство за мо­ли­тве нај­че­шће на­ла­зи осно­ву и уз­о­ре у Ста­ром За­ве­ту и при­др­жа­ва се уоп­ште у ча­сном бо­го­слу­же­њу обра­за­ца и кли­шеа мно­штва мо­ли­тве­них де­ла ста­ро­за­вет­не ли­те­ра­ту­ре. Као обра­ћа­ње Бо­гу, мо­ли­тве се мо­гу по­де­ли­ти на прос­бе­не, бла­го­дар­не и по­хвал­не (сла­во­сло­вја). Пр­во – мо­ли­тве по соп­стве­ном сми­слу и су­шти­ни мо­гу има­ти уну­тра­шњу и усну, го­вор­ну и пој­ну, фор­му у за­ви­сно­сти да ли се оне ма­ни­фе­сту­ју ум­но, ми­са­о­но, или у звуч­ној фор­ми при­ли­ком бо­го­слу­же­ња или ин­ди­ви­ду­ал­но. По­том, оне се мо­гу де­ли­ти на лич­не и оп­ште. У крај­њем слу­ча­ју мо­ли­тве су уз­но­ше­ње ума и ср­ца ка Бо­гу од стра­не по­је­дин­ца, али ду­хов­ни, са­бор­ни кон­такт мно­гих ли­ца, да­ју им осо­бен ка­рак­тер и зна­че­ње, у скла­ду са по­зна­тим ре­чи­ма Хри­сто­са: „Где су дво­је или тро­је са­бра­ни у име Мо­је та­мо сам и Ја ме­ђу њи­ма“ (Ма­те­ја, 18:20).
Са бо­го­слу­жбе­не тач­ке гле­ди­шта, мо­ли­тве при­зна­ју сав ду­хов­ни жи­вот или пут са­мог ду­хов­ног жи­во­та и ње­го­во деј­ство. Уз­но­ше­ње ду­ше ка Бо­гу ак­ти­ви­ра сва чу­ла и рас­по­ло­же­ња оба­ве­зна за хри­шћа­не. По­ка­ја­ње, ве­ра, бла­го­да­ре­ње – све упу­ћу­је ми­сао ка Бо­гу и уте­ме­љу­је мо­ли­тве­но тај по­ку­шај су­сре­та. Бла­го­ча­сно деј­ство мо­ли­тве фак­тич­ки по­ве­зу­је хри­шћа­не у за­јед­ни­штво са сво­јим Твор­цем. Оби­чан жи­вот до­би­ја ви­ши сми­сао при­др­жа­ва­њем са­ве­та апо­сто­ла Па­вла: „Не­пре­ста­но се мо­ли­те“ (Со­лу­ња­ни­ма 5:17). Та­ква ду­хов­на мо­ли­тва по­ка­зу­је се као ма­ло­до­ступ­на по­чет­ни­ци­ма, јер је ње­на крај­ња ма­ни­фе­ста­ци­ја не­пре­ста­на мо­ли­тва, тј. мо­ли­тва Ису­со­ва.
У мо­ли­тви се раз­ли­ку­ју три сте­пе­на: 1) чи­та­ње, на­кло­ни и бде­ни­ја; 2) те­ле­сно и ду­хов­но су у развно­те­жи, јер има­ју исту си­лу и сна­гу; 3) ви­ши сту­пањ – „деј­ство мо­ли­тве без ре­чи, без на­кло­на и та­ко­ђе без раз­ми­шља­ња“.

2.

Мо­ли­тве су са­бра­не у Мо­ли­тво­слов, јед­ну од бо­го­слу­жбе­них књи­га ко­ја се од­но­си на бо­го­слу­же­ње и са­др­жи у осно­ви из­во­де из оста­лих књи­га ко­је се упо­тре­ба­ља­ва­ју при оп­штем бо­го­слу­же­њу. Мо­ли­тво­слов са­др­жи нај­ви­ше мо­ли­тво­сло­вја из че­ти­ри књи­ге ко­је се од­но­се на ча­сно бо­го­слу­же­ње: Пра­вил­ник, Ака­ти­стик, Ка­но­ник и Све­ци.
У Мо­ли­тво­сло­ву су по­ме­ша­ни: слу­жбе оп­штег бо­го­слу­же­ња ко­је се на­ла­зе у Ча­со­сло­ву: ве­чер­ње, по­лу­ноћ­ни­ца, ју­тре­ња; 2) мо­ли­тво­сло­ве од ко­јих је на­чи­њен са­др­жај Ака­ти­сти­ка, са­бра­не ака­ти­сте за ке­ли­ју до­ма­ће и оп­ште упо­тре­бе, и Ка­но­ни­ка, у ко­ме су сти­хи­ре, ка­но­ни и ака­ти­сти; 3) Ме­се­цо­сло­ва, пас­ха­ли­ја и пе­смо­по­ја­ње, ко­ји су до­да­ти уз Ме­се­цо­слов – кон­да­ци, тро­па­ри; 4) мо­ли­тво­сло­вја ко­јих не­ма ни у ка­квим дру­гим бо­го­слу­жбе­ним књи­га­ма – „мо­ли­тве за ли­тур­ги­ју“, озна­че­не за чи­та­ње не од стра­не је­ре­ја, ђа­ко­на или пој­ца, не­го од мир­ја­на ко­ји при­су­ству­ју ли­тур­ги­ји (ви­де­ти: Хри­шћан­ство, ен­ци­кло­пе­диј­ски реч­ник, том 2, Мо­сква 1995, стр. 142).

3.

Са књи­жев­но­и­сто­риј­ске тач­ке гле­ди­шта, „ANT­HO­LO­GIA Ser­bi­ca“ Јо­ва­на Пеј­чи­ћа је из­у­зет­но зна­ча­јан рад из ви­ше раз­ло­га. Нај­пре, ово тро­том­но де­ло на јед­ном ме­сту са­би­ра нај­зна­чај­ни­је мо­ли­тве и по­хва­ле срп­ско­га књи­жев­ног кор­пу­са од нај­ста­ри­јих вре­ме­на до да­нас. По­том, то је је­дин­ствен и пи­о­нир­ски рад на овом књи­жев­но­и­сто­риј­ском по­љу ко­ји у се­би са­жи­ма и ин­те­гри­ше кон­ти­ну­и­тет ових жан­ро­ва кроз ду­хов­ну вер­ти­ка­лу ко­ја по­ве­зу­је у је­дин­стве­ну це­ли­ну и она де­ла ко­ја се услов­но мо­гу на­зва­ти и де­ли­ма све­тов­не књи­жев­но­сти, а на­ста­ла су те­о­риј­ском раз­град­њом це­ли­не срп­ског књи­жев­ног си­сте­ма у ко­ме је те­ма­ти­ка би­ла осно­ва.
О овим уни­вер­за­ли­ја­ма пра­во­слав­ног књи­жев­ног кор­пу­са уоп­ште је­дан од ње­го­вих нај­бо­љих по­зна­ва­ла­ца, Ди­ми­три­је С. Ли­ха­чов, ка­же: „Ста­ра књи­жев­ност не зна за књи­жев­не прав­це све до XVII ве­ка“ (Д. С. Ли­ха­чов, По­е­ти­ка ста­ре ру­ске књи­жев­но­сти, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, Бе­о­град 1972, стр. 24). Да­на­шња књи­жев­на тер­ми­но­ло­ги­ја мо­ли­тву де­фи­ни­ше као из­ра­зи­то лир­ски жа­нр ре­ли­ги­о­зног ка­рак­те­ра и мо­ти­ва­ци­је, као апо­строф и обра­ћа­ње бо­жан­ском би­ћу, ан­ђе­ли­ма и све­ци­ма и ве­зу­је је за по­јам кул­та, што у осно­ви ре­ду­ку­је жа­нр мо­ли­тве и огра­ни­ча­ва га на Сред­њи век, а по­себ­но за ли­тур­гиј­ски об­ред, да­кле, на оно вре­ме у ко­ме „књи­жев­ност не зна за књи­жев­не прав­це“, од­но­сно жан­ру мо­ли­тве учи­та­ва да­на­шње то­е­риј­ске ка­но­не. Ме­ђу­тим, жа­нр мо­ли­тве је и да­нас и те ка­ко жив и у књи­жев­но­сти при­су­тан, за шта по­сто­ји мно­га при­ме­ра. Сто­га је нео­п­ход­на и но­ва де­фи­ни­ци­ја жан­ра мо­ли­тве у ко­јој би кон­ти­ну­и­ну­и­тет пред­ме­та, те­ма­ти­ке жан­ра био од при­мар­ног зна­ча­ја, а ње­го­ве ме­та­мор­фо­зе у том кон­ти­ну­и­те­ту има­ју са­мо се­кун­дар­ну вред­ност.
Осно­ва за ова­кав је­дан став је и при­ре­ђи­вач­ки рад Јо­ва­на Пеј­чи­ћа, ко­ји у књи­зи При­о­ну ду­ша мо­ја хро­но­ло­шки са­би­ра мо­ли­тве Све­то­га Са­ве и мо­ли­тве Све­то­ме Са­ви од XI­II до XX ве­ка, од са­мог Све­тог Са­ве до Ју­сти­на По­по­ви­ћа, чи­је мо­ли­тве по­ка­зу­ју да је жа­нр мо­ли­тве као ци­ви­ли­за­циј­ска али и књи­жев­но­те­о­риј­ска од­ред­ни­ца и те ка­ко жив и при­су­тан и у са­вре­ме­ној срп­ској књи­жев­но­сти. Срп­ска књи­жев­ност кроз та­кав при­ступ опет би­ва си­стем са свим сво­јим осо­бе­но­сти­ма, ко­је се у мно­го­че­му до­ди­ру­ју, али и раз­ли­ку­ју од за­пад­ног књи­жев­ног ка­но­на. Али, то је ствар те­о­риј­ских раз­гра­ни­ча­ва­ња и пре­ци­зи­ра­ња. Оста­је чи­ње­ни­ца да је Јо­ван Пеј­чић овом сво­јом књи­гом на­пра­вио пр­ви ко­рак и да је ње­ном ком­по­зи­ци­јом по­ка­зао да је срп­ска књи­жев­ност це­ли­на у ко­јој су и ду­хов­но и све­тов­но за­јед­но, део истог си­сте­ма.
На­кон по­лу­ве­ков­не ре­дук­ци­је, те­о­риј­ске осно­ве на ко­ји­ма је при­ре­ђе­на ова књи­га од­ре­ђу­ју пра­ву ме­ру кон­ту­и­те­та срп­ске књи­жев­но­сти и по­ка­зу­ју се као зна­ча­јан ци­ви­ли­за­циј­ски чин. Да­кле, Јо­ван Пеј­чић је већ сво­јом пр­вом књи­гом у окви­ру три­ло­ги­је ко­јој је с пра­вом дао за­јед­нич­ки на­словм „ANT­HO­LO­GIA Ser­bi­ca“, При­о­ну ду­ша мо­ја, те­о­риј­ски тра­си­рао пут за дру­гу и тре­ћу књи­гу три­ло­ги­је: Вре­ме и Веч­ност и Чу­до ре­чи, ко­је су по сво­јој су­шти­ни та­ко­ђе мо­ли­тве али ме­ђу њи­ма има и оних све­тов­ног и по­хвал­ног ка­рак­те­ра. У са­же­том пред­го­во­ру „Мо­ли­тве­на реч Све­то­га Са­ве“ Јо­ван Пеј­чић на по­чет­ку ка­же: „Свој по­че­так срп­ска мо­ли­тва има у Све­том Са­ви, и сву ви­си­ну, сву ле­по­ту до­сти­же она већ са Све­тим Са­вом“. По­том, при­ре­ђи­вач кроз са­мо де­ло Све­то­га Са­ве, од­но­сно де­фи­ни­ци­је, да­је од­го­во­ре шта је по су­шти­ни мо­ли­тва за ро­до­на­чел­ни­ка срп­ске књи­жев­но­сти. Мо­ли­тве ко­је по­том сле­де у књи­зи При­о­ну ду­ша мо­ја по­ка­зу­ју да се при­ре­ђи­вач др­жао ових де­фи­ни­ци­ја без об­зи­ра на то у ком су ве­ку мо­ли­тве за­сту­пље­не у књи­зи на­ста­ле. До­след­ност с ко­јом при­ре­ђи­вач кроз вре­ме ус­по­ста­вља кон­ти­ну­и­тет це­ли­не си­сте­ма мол­бе­не књи­жев­но­сти у Ср­ба ов­де се по­ка­зу­је као ве­ли­ка вр­ли­на у књи­жев­но­и­сто­риј­ском од­ре­ђе­њу кон­ти­ну­и­те­та јед­ног зна­чај­ног жан­ра срп­ске књи­жев­но­сти.
Та­кав при­ступ је спро­ве­ден и у дру­гој књи­зи ан­то­ло­ги­је, Вре­ме и Веч­ност, ко­јом при­ре­ђи­вач за­о­кру­жу­је ову те­ма­ти­ку. Сам на­слов дру­ге књи­ге су­ге­ри­ше две ка­те­го­ри­је вре­ме­на, од ко­јих је пр­ва са­мо сег­мент и у функ­ци­ји су­шти­не дру­ге. И ако је пр­ва би­ла ве­за­на за ро­до­на­чел­ни­ка овог жан­ра и за вре­ме и лич­ност Све­то­га Са­ве, дру­га је прак­тич­но на­ста­вак пр­ве, по­чи­ње До­мен­ти­ја­но­вом мо­ли­твом, а за­вр­ша­ва се са­же­том мо­ли­том Но­ви­це Та­ди­ћа, на­шег са­вре­ме­ни­ка. На тај на­чин при­ре­ђи­вач је кроз пр­ве две књи­ге за­тво­рио вре­мен­ски кон­ти­ну­и­тет, али је за­то, исто­вре­ме­но, отво­рио кон­ти­ну­и­тет веч­но­сти.


4.

По­хва­ла је та­ко­ђе мо­ли­тва, али у ње­ној осно­ви мо­ли­тве­на су­шти­на се оства­ру­је кроз па­ра­докс у ко­ме је ве­ли­ча­ње и сла­вље­ње не­ке лич­но­сти кроз мо­ли­тве­ну пе­сму или ре­тор­ски ис­каз у функ­ци­ји кул­та и ка­но­ни­за­ци­је, а у но­ви­је вре­ме и у функ­ци­ји ис­ти­ца­ња вр­ли­на и осо­би­на не­ке лич­но­сти без пре­тен­зи­ја на култ и ка­но­ни­за­ци­ју. Те вр­ли­не и осо­би­не мо­гу би­ти раз­ли­чи­тог ка­рак­те­ра и ти­па, етич­ког, есте­тич­ког, на­уч­ног, фи­ло­соф­ског, по­ли­тич­ког и дру­гог ка­рак­те­ра, али без ве­зи­ва­ња за уста­ље­ну про­це­ду­ру гра­ђе­ња кул­та и ка­но­ни­за­ци­је. Од­но­сно, по­хва­ла за­др­жа­ва су­шти­ну мо­ли­тве, али је оства­ру­је дру­го­ја­чи­јим стил­ским сред­стви­ма, нај­че­шће ре­тор­ским. Та­ко, на при­мер, кроз „Над­гроб­но сло­во“ До­си­теј Об­ра­до­вић ис­пи­су­је мо­ли­тву Пе­тру Но­ва­ко­ви­ћу Чар­да­кли­ји (1808), а Иво Ан­дрић, кроз По­хва­лу Пе­тру II Пе­тро­ви­ћу Ње­го­шу, мо­ли­тву Ње­го­шу, и ка­же: „У то­ме је Ње­гош сли­чан ду­хо­ви­ма из Ре­не­сан­се, ко­ји су у свој те­ста­мент уно­си­ли сво­је ми­са­о­не не­до­у­ми­це и пре­о­ку­па­ци­је, и још у те­ста­мен­ту пре­по­ру­чи­ва­ли Бо­гу свој дух или ду­шу („ANI­MUM ME­UM SEU ANI­MUM“). Иси­до­ра Се­ку­лић у по­хва­ли Ла­зи Ко­сти­ћу ка­же: „Ла­за Ко­стић је Бо­го­ро­ди­ци по­ста­вио јед­ну од нај­леп­ших и не­са­гор­љи­вих све­ћа: нај­сил­ни­ја љу­бав­на пе­сма спр­ске књи­жев­но­сти ’San­ta Ma­ria del­la Sa­lu­te‘...“ (1941). И та­ко ре­дом, од по­хва­ле до по­хва­ле, ко­је у су­шти­ни са­др­же и обра­ћа­ње, мо­ли­тву Бо­гу, ко­ли­ко и чи­та­о­цу, ова књи­га се за­вр­ша­ва им­пре­сив­ном по­хва­лом Ср­би­ји (1999) фи­ло­со­фа Ми­ха­и­ла Ђу­ри­ћа ко­ја је из­ре­че­на у тра­гич­ним да­ни­ма на кра­ју про­шлог ве­ка и ми­ле­ни­ју­ма. Као што ви­ди­мо, кроз по­хва­ле те­ма и пред­мет обра­ћа­ња се про­ши­ру­је и на све­тов­ни кор­пус али за­др­жа­ва­ја свој те­мељ и кон­ти­ну­и­тет у мо­ли­тви.
Јо­ван Пеј­чић је то те­о­риј­ски тач­но уочио, ка­да је у пи­та­њу по­хва­ла, иако се са­да­шња књи­жев­но­те­о­риј­ска ми­сао као и у пр­вом слу­ча­ју, ка­да је у пи­та­њу мо­ли­тва, кре­ће у гра­ни­ца­ма књи­жев­но­и­сто­риј­ских са­гле­да­ва­ња ко­ја у се­би увек са­др­же од­ре­ђе­ни сте­пен ре­дук­ци­је књи­жев­них жан­ро­ва, не озна­ча­ва­ју­ћи по­хва­лу као по­се­бан по­џа­нр мо­ли­тве и свр­ста­ва­ју­ћи је по­гре­шно у жа­нр ли­ри­ке ре­тор­ских осо­би­на и су­шти­не. Ту опет до­ла­зи­мо до оне исти­не да су ста­ра де­ла не са­мо ра­зно­вр­сна по ти­пу и жан­ру не­го и да „сто­је ви­ше или ма­ње уса­мље­но“ у књи­жев­но­те­о­риј­ском си­сте­му, јер су мно­га од них, па и по­хва­ла о ко­јој је ов­де реч, спој ви­ше жан­ро­ва, па чак и ви­ше умет­нич­ких ди­сци­пли­на, што из­и­ску­је по­себ­на ин­тер­ди­сци­пли­нар­на про­у­ча­ва­ња у њи­хо­вом књи­жев­но­те­о­риј­ском од­ре­ђе­њу. Ако са­гле­да­мо да хим­но­граф­ска су­шти­на по­хва­ле про­из­и­ла­зи из ме­ло­диј­ске осно­ве ко­ја има свој те­мељ и ко­ре­не у псал­ми­ма (псал­мо­ди­ја) су­о­чи­ће­мо се са чи­ње­ни­цом да су врем­не­ом се­кун­дар­не ма­ни­фе­ста­ци­је те­ме­ља про­ла­зи­ле кроз број­не про­бра­жа­је од ли­ри­ке до ре­то­ри­ке, сти­ло­ви су се ме­ња­ли али те­мељ и ко­ре­ни су у ду­би­ни кон­тек­ста оста­ја­ли при­сут­ни иако на пр­ви по­глед те­шко уоч­љи­ви. Овај кон­ти­ну­и­тет је Јо­ван Пеј­чић до­бро уочио и он до пу­ног из­ра­за до­ла­зи у тре­ћој књи­зи ње­го­ве ан­то­ло­ги­је Чу­до ре­чи.
По овом прин­ци­пу у тој књи­зи су са­бра­не нај­зна­чај­ни­је по­хва­ле спр­ске књи­жев­но­сти. Упра­во за­то, у та­ко­ђе са­же­том пред­го­во­ру за ову књи­гу, Јо­ван Пеј­чић ка­же: „... по­хва­ла је­сте са­мо ка­да је по­хва­ла вр­ли­не: чо­веч­но­сти, прав­де, љу­ба­ви, ле­по­те, зна­ња...“ И то је оно аде­кват­но књи­жев­но­те­о­риј­ско по­ла­зи­ште у фор­ми­ра­њу ове ан­то­ло­ги­је по­хва­ла. Ан­то­ло­ги­ја по­чи­ње По­чет­ним сло­вом Све­тог Са­ве: „По­хва­ла пра­вој ве­ри“, а за­тва­ра се „По­хва­лом ве­ли­ком име­ну“ Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа. Из­ме­ђу ове две по­хва­ле хр­но­ло­шки су по­ре­ђа­не по­хва­ле од Сте­фа­на Пр­во­вен­ча­ног до Ми­ха­и­ла Ђу­ри­ћа, прак­тич­но, од нај­ста­ри­јих вре­ме­на до да­нас. Сви­ма њи­ма је за­јед­нич­ки ре­тор­ски ка­рак­тер, у за­ви­сно­сти од вре­ме­на ка­да су на­ста­ле и те­ма­ти­ке ко­јој су по­све­ће­не, али исто та­ко у сви­ма њи­ма има до­ста лир­ских па­са­жа, од­но­сно, ме­ша­ња жан­ро­ва, па и сти­ло­ва. Јед­но стил­ско–жан­ров­ско бо­гат­ство и те­мат­ска раз­у­ђе­ност основ­не су од­ли­ке ове књи­ге, тре­ће и за­кључ­не, ко­је је, ка­да је у пи­та­њу мо­ли­тва, при­ре­ђи­вач Јо­ван Пеј­чић с пра­вом на­звао „ANT­HO­LO­GIA Ser­bi­ca“. У да­на­шњој срп­ској књи­жев­но­сти ма­ло је ра­до­ва са та­квим књи­жев­но­те­о­риј­ским по­ме­ра­њи­ма. Они је­два да се мо­гу из­бро­ји­ти на пр­сте, али су и те ка­ко зна­чај­ни на књи­жев­но­те­о­риј­ском по­љу, јер рав­на­ју но­ве то­е­риј­ске пу­те­ве за са­гле­да­ва­ње срп­ске књи­жев­но­сти, она­кве ка­ква она ци­ви­ли­за­циј­ски за­и­ста и је­сте.
Станиша НЕШИЋ*
_______

* Песник, есејиста, уредник Новина Београдског читалишта